O BOGOVIMA I LJUDIMA I: ZORA PRAVEDNIKA

Ova godina godina je bila sada već uobičajeno bogata superherojskim filmom i na žalost, nije u njoj bilo mnogo iznenađenja. Marvelov studio je igrao na sigurno koristeći formulu koju su otkrili sa prvim Iron Manom - što uopšte nije loše, ali razočarenje je što DC još uvek bezuspešno pokušava da nađe svoju originalnu nišu u kojoj će proizvoditi svoje epove o bogovima na zemlji. Naravno, bilo je tu i pokušaja drugih kompanija da se uključe u trku (npr. Matelov Maks Stil), ali fokusiraću se za sada na ova dva giganta.

Odmah ću reći da je ovaj film za mene definitvno najveće razočaranje od početka nov ere superherojskog filma koju je započeo Marvelov „Iron Man“ 2008. godine. Stripove sam počeo da čitam pre nego što sam krenuo u školu, a detinjstvo sam proveo po video klubovima, i zato su mi fascinantni pokušaji ljudi, kojima se dopao ovaj film, da mi "objasne" kako sam se razočarao jer ga nisam razumeo.

U stvari onaj koji zaista nije razumeo ovaj film je kreator ovog Frankenštajnovog čudovišta, glomaznog imena "Betmen protiv Supermena: Zora pravednika".

Nikada nisam bio ljubitelj Zeka Snajdera, ali do skoro nisam mogao sa preciznošću da odredim šta me to tačno žulja. Čovek je ljubitelj stripa i njegov opus nam to govori, takođe nam govori i to da ne vidi dalje od slika, koje je u stanju da lepo prenese na filmsko platno. To je razlog zašto površni scenario Frenka Milera za film "300" sasvim lepo funkcioniše u Snajderovim rukama. I to je razlog zašto alegorično/satirični scenario "Nadzirača" ne funkcioniše. U slučaju ovog poslednjeg uvek sam mislio da je u pitanju jednostavno "holivudiziranje" literarnog dela, akcenta na akciju, dok su kompleksnije literarne komponente gurnute u zapećak, ali istina je mnogo strašnija.

Pre nekog vremena sam čitao intervju koji je dao za Entertainment Weekly, o kome je otkrio neke detalje o svom odnosu prema stripu. Snajder je rekao kako nikada nije previše mario za "normalne" stripove, već da je uvek voleo one sa mnogo seksa i nasilja. Nakon ove pročitane izjave, sve kockice su se složile. U "Nadziračima" ništa nije bilo žrtvovano, to je sve ono što je on našao u ovoj priči – seks i nasilje, a i u svakoj drugoj priči čijeg se filmovanja dohvatio. Uključujući, naravno, i "Betmen protiv Supermena: Zora pravednika". Snajderov sociopatski senzibilitet je sveo na dva najikonoičnija superheroja, na ubice i siledžije, efikasno eliminišući sve druge elemente koji su izgradili ova dva lika u osamdesetak godina njihovog postojanja. Ali travestija se ne završava ovim.

"Zora pravednika" pored navedene ima mnogo drugih mana, preko mnogih je moguće preći – kao i svaki drugi film, ali ono što gledanje filma čini mučnim je užasno struktuirana priča i bolno loše napisani dijalozi koji u kontekstu scena često nemaju nikakvog smisla i kao da su napisani samo da bi dobro zvučali u traileru.

Nesrećna struktura potiče iz želje da se u film utrpaju dve klasične stripske priče, "Povratak mračnog viteza" Frenka Milera iz 1986. godine i "Supermenova smrt" iz 1992. godine iz pera tima pisaca predvođenih tadašnjim urednikom Majkom Karlinom. Kao i još bar tri manje priče koje bi trebale da uvežu DC-jev kinematografski univerzum i jednim filmom obave posao za koji je konkurentskom Marvelu trebalo četiri godine.

Malo je stvari koje funkcionišu u ovom filmu, a jedna od njih je svakako vizuelna komponenta: pre ovoga nijedan igrani film nije tako živo dočarao svet stripskog DC univerzuma. Pored toga, postoje i interesantni akcioni momenti, ali ih je premalo za film od dva i po sata, a uvek ćete imati utisak da traju prekratko i prebrzo vas vraćaju neinteresantnoj konfuziji koja čini najveći deo filma.

Vredi još pomenuti sjajni dvojac Ben Aflek kao Betmen/Brus Vejn i Džeremi Ajrons kao Alfred Penivort, koji na žalost nisu imali mnogo materijala za rad, ali uspeli su da pukom snagom volje i glumačkog talenta sekvence u kojima zajedno učestvuju učine najzabavnijim delom filma.

Težina imena iz naslova je bila dovoljna da ovaj film višestruko vrati uloženi novac, ali da li je ovo adekvatan početak DC-jevog kontranapada na Marvelov univerzum ostaje da se vidi. Ohrabruje činjenica da druge franšize mogu pasti u ruke nekim talentovanijim kinematografima, poput Ben Afleka, koji će režirati novi samostalni Betmen film. Možda će se ako budemo imali sreće vremenom se zaboraviti na ovih par nesrećnih Snajderovih pokušaja kao što su pali u zaborav i Marvelovi filmovi pre prvog “Iron Mana”, a iz toga proizaći filmski univerzum kakav dolikuje superherojima DC univerzuma – manje mračan i prazan, a više herojski.