EPOPEJA DUGA DVE I PO DECENIJE

Čitati stripove nakon raspada Jugoslavije bilo je potpuno drugo iskustvo: prvo strip izdavaštvo je bilo gotovo izumrlo, a nepostojanje interneta je onemougćilo dolazak do informacija u vezi sa izdanjima, autorima ili barem čitaocima. Očigledno, usled sveopšte krize, to je bio najmanji problem većini ljudi, ali nekolicini nas je to bio jedan od izlaza iz svakodnevnog sivila. Usled toga formirala se mala komuna koja je pružala otpor svakodnevnici starim crno-belim izdanjima štampanim na novinskom papiru koja su čuvana kao najveće blago i korišćena u svrhe razmene.

Najveći deo ovog blaga činila su izdanja italijanskog Sergio Bonelli Editorea, preko kojih je većina ljudi ulazila u svet stripa. Zatim tu su bila Stripoteka i Politikin Zabavnik, za one malo prefinjenijeg ukusa, preko kojih smo bili u mogućnosti da se upoznamo sa klasičnim evropskim i američkim stripom. I naravno Alan Ford, koji je na ovim prostorima postao fenomen koji prevezilazi okvire stripa i koji čak ni postapokaliptična svakodnevnica nije mogla da uguši.

Nešto ređe su bile revije koje su objavlljivale nešto savremeniji američki mainstream strip poput Eks Almanaha ili Spunka, gde smo mogli da čitamo avanture Konana ili Spajdermena. I na kraju tu je bila potpuna egzotika poput hrvatskog Comicona koji je bio štampan u punom koloru na masnom papiru, ili izdavački poduhvati bez presedana poput Luxorovih izdanja iz sredine 90. godina prošlog veka.

S obzirom na činjenicu da je ono što smo znali o izdavačima i o autorima bilo striktno vezano za ono do čega smo mogli doći, tako je i otkriće novih stvari u koje bismo se zaljubili bivalo ljubomorno čuvano u našim stripskim jazbinama. U tom smislu, na mene je naročito formativno delovao jedan od nekolicine SuperStrip Maxija, preciznije broj dva, koji je bio ni manje, ni više, "posebni broj".

Originalno izdat 1989. godine, do mojih ruku je stigao nekoliko godina kasnije. Sem što je sadržao jednu od prvih i najboljih epizoda Alana Forda, u njemu sam našao neke stvari kakve do tada nikada nisam video i koje su me načisto oduvale. U ovom broju Maxija sam se prvi put susreo sa remek delom underground stripa Gilberta Šeltona "Braća Frek" (originalno, Freak Brothers), ali ono što me je zaista fasciniralo i zbog čega sam se vraćao ovom izdanju bili su "Star Slammersi"

Ovaj naslov kod nas i danas malo poznat, i bar koliko je meni poznato, nikada ponovo objavljen je grafička novela legende američkog stripa Volta Sajmonsona. Za one kojima ovo ime nije poznato, Sajmonson je na teritoriji Amerike radio sa gotovo svakim značajnijim izdavačem i dobio sve značajnije nagrade iz sveta stripa.

"Star Slammers" (iliti "Zvezdani udarači"), su prvobitno nastali 1972. godine kao njegov završni rad u Školi za dizajn na Roud Ajlendu. Ali verzija koja je mene uvukla u epski svet ove SF opere je nastala nešto kasnije, 1983. godine kao šesta po redu grafička novela koju je objavio Marvel Comics. Na žalost, ova verzija je kod nas objavljena u dva dela, što je bila uobičajena praksa za strip magazine tog vremena, a zbog ograničene dostupnosti izdanja ja ću ostati dugo vremena bez zaključnice priče koju sam pročitao bezbroj puta.

Kako je vreme prolazilo, razne životne stvari su gurnule Udarače u zaborav i tek mnogo godina kasnije me je na njih podsetio jedan od mojih omiljenih naslova iz Marvelovog filmskog univerzuma.

Hauard Čejkin je za Sajmonsonov rad rekao: "Volterov rad rad je oduvek bio jedinstven, pomalo odvaljen i čudan - senzibiliteta koji istovremeno unosi nemir i opušta - a svemu ovome je moguće naći koren u njegovom ličnom pogledu na svet." Jedan Marvelov serijal koji je ovaj autor obeležio verovatno više od bilo koga drugog je Tor, na kome je radio od 1983. do 1987. godine. 

Ali kada je 2011. godine svetlo dana ugledao Marvelov filmski "Tor" sa Kris Hemsvortom u naslovnoj ulozi, malo toga od Sajmonsonovog uticaja se moglo videti (iako je čak imao kameo u ovom filmu). Razumljivo, to su bili tek počeci ovog univerzuma, i nije tu bilo mnogo eksperimentisanja, bar dok su u rediteljskoj stolici bili Kenet Brana i Alan Tejlor, koji je režirao nastavak.

Ali onda se kormila dokopao reditelj na koga je Čejkinov citat jednako primenljiv kao i na Sajmonsona: Tajka Vaititi. Iako proslavljen svojim komedijama, već je u njima pokazao specifičan senzibilitet i autorski pečat koji je iz MCU-a izdvojio Tora i definisao mu karakter, kroz spoj neobičnih likova, dizajna over the top dizajna setova, odlične akcije i kvalitetnog humora. Ukratko, kao što je Sajmonson iz klasičnog superherojskog miljea isčupao Gromovnika, i lansirao ga u priče prepune svemirske fantazije i hirovitih likova, Vaititi to isto čini u filmskom univerzumu, u više navrata eksplicitno odajući omaž svom duhovnom prethodniku.

Šaroliki svet "Tor: Ragnaroka" (Thor: Ragnarok, 2017.) učinio je da poželim da osvežim neke od Sajmonsonovih klasičnih priča koje su nspirisale ovaj film i kroz taj proces podsetio sam priče čiji kraj ni nakon više od dvadeset godina nisam saznao. Upregao sam svoje resurse i dokopao se Marvelove šeste grafičke novele i...na moje totalno iznenađenje sve je izgledalo jednako spektakularno kao i kroz filter nostalgije.

Po mom skromnom mišljenju, Sajmonson ovde demonstrira vrhunac svog grafičkog izraza, koji nije dostigao ni u jednom svom komercijalnijem izdanju. Dizajn likova, vozila i arhitetkture, likovi veći od života koji kao da su ispali iz vesterna i narativ ratne priče uz dobru dozu melanholije podsetio me na neke mnogo slavnije serijale poput "Ratova zvezda" ili "Kauboj Bibop", samo na mnogo ograničenijem prostoru. A uvodna scena u kojoj Udarači ulaze u priču je nešto najepskije što se desilo na stranicama stripa.

Kada sam već stigao do ove tačke, red je da kažem nešto i o samoj grafičkoj noveli: ova saga prati troje plaćenika, ratne veterane Sferu i Džalaju i mladog i neiskusnog Itona. Oni putuju kroz svemir, iznajmljujući svoje usluge onome ko plati više, dok gomilaju oružje za konflikt za koji se spremaju.

Njih troje su pripadnici ratničke rase Zvezdanih udarača, gotovo istrebljene od strane Orionaca koji su ih lovili kao životinje. Kako se priča razvija bićemo upoznati sa korumpiranom politikom Orionaca i njihovim ciljevima, ali i sa legendarnim Srebrnim umom koji može da poveže sve preživele Udarače u svemiru, i predstavlja jedno od najjačih oružja kojim oni raspolažu.

Pre nego što spojlujem nešto, reći ću još samo da je lepota ove novele upravo u njenoj svedenosti, Sajmonson uspeva da pokaže mnogo koristeći veoma malo. On stvara svet čija je poetika upravo u minimalizmu, bez opterećujućeg world-buildinga i drugih stvari koje bi ugušile akciju. U tim prećutanim stvarima leži misterija ovog sveta. Ili bi ležala da priča nije proširena nekim drugim kraćim i dužim pričama, kojih na sreću nema previše i čije bih postojanje nastavio da ignorišem, jer smatram da narušavaju autarkičnost prve novele.

Ali ako ste baš radoznali, kompletne priče su objavljene u novom izdanju iz2015. godine, gde su sabrane na 300 strana i sa potpuno novim kolorom, koji moram da priznam, izgleda sasvim solidno. Bacite pogled, a ja ću se nadati izdanju originalne novele, ako je moguće sa crno belim tablama u budućnosti u kojoj će ovo Sajmonsonovo delo dobiti pažnju koju zaslužuje.

FEMINIMALIZAM FILMSKOG KAPETANA MARVELA

Nedavno nam je stigao Marvelov odgovor na DC-jevu feminističku sagu "Čudesna žena" (Wonder Woman, 2017.), premijerno prikazan ni manje ni više nego na Međunarodni dan žena - 8. mart. Ulozi su visoki, pogotovo u Marvelovom pogonu napajanom političkom korektnošću.

Poster za Američko tržište.

Marvel to ume veoma lepo da radi, angažujući prave ljude za pravi posao, kako smo imali prilike da vidimo u ekranizaciji prvog crnog mainstream superheroja, "Crnog pantera" (Black Panther, 2018.). Drugim rečima Marvel zna da pritisne prave tipke, kada to želi. Ulozi su još i veći, jer je ovo poslednji film pre velike završnice priče građene deset godina i on treba da nas uputi u prelomni trenutak koji će preokrenuti "Rat beskraja" (Avengers: Infinity War, 2018.). 

Crni Panter: Dovoljno relevantan za naslovnicu Tajma,

Tako je na svet došao "Kapetan Marvel" (Captain Marvel, 2019.). Ko je, do đavola, Kapetan Marvel? Ne nije tip u crvenom odelu sa munjom na grudima i belim plaštom na koga većina ljudi pomisli na pomen ovog imena, taj je zbog spora oko autorskih prava morao biti preimenovan u Šazam. Ovaj junak, iako nastao davne 1967. godine od strane Roj Tomasa i Džina Kolana, kod nas nikada nije bio naročito poznat. Ali daleko od toga da je beznačajan u Marvelovom stripskom univerzumu. I ne samo u fiktivnom univerzumu, gde je ovo ime do sada nosilo sedam različitih likova, plus nekoliko verzija iz alternativnivnog univerzuma, nego je ovaj lik prvi u istoriji Marvel Comicsa dobio svoje izdanje u vidu grafičke novele, što je bio potpuno novi format za ovu kuću. "Smrt Kapetana Marvela" (Death of Captain Marvel, 1982.) koji je napisao i nacrtao legendarni Džim Starlin, je napravljen u stilu strip albuma francuskog tržišta i sadržao je zaokruženu priču u kojoj se Mar-Vel, moćni Kri ratnik, koji je izdao vanzemaljsku Kri imperiju i stao u zaštitu Zemlje, bori sa neizlečivim rakom, koji ga na kraju savladava. Ovaj događaj je bio dovoljno značajan da do danas ovaj lik nije vaskrsnut u stripskom kontinuitetu, što je retkost u superherojskom žanru.

Naslovnica prve Marvelove grafičke novele.

Kao što rekoh, nakon Mar-Vela, identitet Kapetana Marvela u glavnom stripskom kontinuitetu nosilo je još nekoliko ljudi, a to su Monika Rembo, policajka koja manipuliše energijom, Genis-Vel, genetski inženjerisani sin Mar-Vela, Fila-Vel, Genis-Velova mlađa sestra, Khn'nr, Skral agent koji je vezan za Mar-Velov DNK, No-Var, još jedan Kri ratnik koji na kratko preuzme ovu titulu i na kraju, trenutni kapetan Marvel, koji je i filmska inkarnacija istog, Karol Denvers.

Druge iteracije Kapetana Marvela: Genis-Vel, No-Var, Monika Rembo, Fila-Vel

Karol Denvers, pre toga poznata kao Mis Marvel, 2012. godine je preuzela ulogu Kapetana Marvela, na inicijativu Kapetana Amerike. Ali na svom početku kako sporedni lik u serijalu "Kapetan Marvel" 1968. godine, Karol je bila bivši oficir vazduhoplovstva koji je postao oficir NASA za bezbednost, ali suštinski nikad nije postala više od romantičnog interesa glavnog junaka. Tu je i ostala narednih nekoliko godina, ali se njen položaj promenio sa jačanjem feminističkog pokreta. Njen novi identitet je predstavljen 1977. godine, iste godine kada je u Americi održana prva Nacionalna konferencija žena (National Women's Conference), koja je bila kulminacija višegodišnje borbe za prava žena, a na kojoj je odlučivano o mnogim bitnim pitanjima, uključujući i probleme zlostavljanja dece, prava manjina, reproduktivne slobode i mnoge druge. Karol je svoje moći stekla u eksploziji koja je zahvatila nju i Kapetana Marvela kada se njegov DNK stopio sa njenim i uzela je identitet Mis Marvel, koji će zadržati sve do 2012. godine, kada spisateljsku stolicu stripskog serijala preuzima Keli Sju Dekonik, autorka odličnog serijala Bitch Planet u izdanju Image Comicsa.

Keli Sju Dekonik

Mis Marvel je bila manje ili više popularan lik, ponekad skrajnut, a nekada u prvim redovima ili na čelu "Osvetnika". Ali pravi feministički zaokret ovaj lik doživljava sa Dekonikovom, koja je osavremenila i očistila ovaj lik i dotegnula njenu pozadinsku priču, te stvorila karakternu osnovu koja će ući u filmski kanon, uključujući i novi ikonični kostim, namesto gimnastičarskog trikoa koji je ranije nosila. 

Razlika je evidentna.

Iz svega navedenog možemo videti da se iza ovog lika nazire bogato feminističko nasleđe, koje je Marvel Studiju postavilo visoka očekivanja. O tome svedoče i reakcije internet trolova koji su uvređeni pretpostavljenim feminističkim aspektima pokušali da bojkotuju film, otkazujući karte za filmske projekcije i spamujući Rotten Tomatoes. Da bi opravdao očekivanja Marvel je mobilisao ženske snage jednako kao i muške, tako da su rediteljsku stolicu zauzeli bračni par Ana Boden i Rajan Flek, koji su sarađivali na scenariju sa Ženevom Robertson-Dvoret, Meg Lefov i Nikole Perlman. Muziku je komponovala Pinar Toprak, a na montaži su sarađivali Debi Berman i Eliot Grejam. U praksi, Marvel je demonstrirao svoju inkluzivnost i isporučio nam zabavan akcioni blockbuster koji je višestruko vratio uloženi novac na box office-u. 

We Can Do It!

Ipak, moj lični utisak je da film nije ostvario svoj potencijal do kraja. Mislim da je glavni problem nedostatak jasne vizije koja bi ovom filmu dala specifičan flavor, poput onoga koji je doneo Džejms Gan "Čuvarima galaksije" (Guardians of the Galaxy, 2014.) ili volt-simonsonovski šarm koji je Tajka Vajtiti dao "Tor: Ragnaroku" (Thor: Ragnarok, 2017.). Čak je i "Čovek-mrav" (Ant-Man, 2015.) nakon Edgar Rajtovog napuštanja projekta zadržao dovoljno njegovog autorskog duha da ga izdvoji u konstelaciji Marvelovog kinematografskog univerzuma. S obzirom da je ovo origin story ovog lika, film bi trebalo da ima definišući karakter, ali pomenuti nedostatak vizije se može videti na svakom koraku. 

Sem ako vizija nije bila Top Gun, u tom slučaju pogodili su u centar.

Sa jedne strane imamo Bri Larson u naslovnoj ulozi, koja se godinu dana kroz striktan režim fizički pripremala za zahtevnu akcionu ulogu, sa druge strane imamo akcione scene u kojima učestvuje koje su tako frenetično režirane prebrzim rezovima i tresućom kamerom da se ništa od toga ne može videti. Sa jedne strane imamo film namenski smešten u istorijski okvir sredine devedesetih godina prošlog veka, sa druge strane jedini efekat koji ta kontekstualizacija ima je scena u video klubu ili to što vidimo pejdžer u nekoliko scena. Imamo malo korišćenja retro muzike, u ovom slučaju grandža, koja će nas podsetiti na korišćenje muzike u "Čuvarima galaksije". Imamo subverzije očekivanja koje će nas podsetiti na "Gvozdenog čoveka 3" (Iron Man 3, 2013.). Imamo i malo jeftine komedije koja će nas podsetiti na humor "Čoveka mrava". I to je generalni utisak - kao da autori nisu bili sigurni u kome pravcu žele da idu, pa su nam dali po malo od svega i narativ zbog toga štuca na svakom koraku. Ipak, postoje stvari koje ovaj film radi briljantno i vrhunac filma u potpunosti dočarava moć glavne junakinje u jednoj od najepskijih scena u filmskom Marvel univerzumu.

Znate na šta mislim pod jeftinom komedijom.

Ali za mene, najveća mana filma je što je unutar narativa feministički momenat ispoštovan samo nominalno. Svi ženski likovi su snažni i probijaju se sami u muškom svetu, ali to ostaje na nivou šminke i nema zaista previše posledica na razvoj likova, ili samu priču. Čak je i lik Mar-Vela transformisan u ženu sa feminističkom intencijom, ali i taj momenat je čisto kozmetički. Možda da je ovom aspektu posvećen delić pažnje koji je otišao na masivne CGI scene, ovaj film bi bio još jedan revolucionarni korak u Marvelovom opusu, ovako je samo jedan od manje upečatljvijih naslova u maniru "Tor: Mračnog Sveta" (Thor: The Dark World, 2013.) ili "Neverovatnog Hulka" (The Incredible Hulk, 2008.).