"Znanje pripada
svima. Ti to ne razumeš. Ti si samo beli čovek."
-Karamakate
"Zagrljaj zmije”
(El abrazo de la serpiente, 2015) za mene je jedan od najboljih
prošlogodišnjih filmova. Sjajno ispripovedana melanholična priča
o potrazi za ljudskom suštinom, ispričana poetikom koja najviše
podseća na Hercogov klasični ekspresionistički film “Agire, Gnev
Božji” (Aguirre, der Zorn Gottes, 1972). Sličnost između ova dva
filma je ne samo u izrazu, već i u tematici (priča o potrazi
smeštena u džungle Amazona inspirisana istorijskim ličnostima i
događajima), kao i u tehničkoj realizaciji (gerilsko snimanje sa
minimalnom glumačkom i snimateljskom ekipom).
 |
| Klaus Kinski kao Don Lope de Agire |
Ne želim da ova dva
filma upoređujem ili analiziram jedan naspram drugog, navodim ih
zato što i jedan i drugi sadrže dva veoma zanimljiva momenta koja
se nisu slučajno našla u ovom kontekstu. Prvi je ekspresionistička
tradicija, sa svojim filmskim korenima u Nemačkoj početkom XX veka.
Posleratna kriza je probudila interesovanje
za egzistencijalne teme i formira se
kinematografski talas koji se suprotstavlja filmskom realizmu. Teme
ovih filmova su egzistencijalna anksioznost, ludilo, bes i slične
manifestacije egzistencijalnog angsta koji uvek prati krizne
događaje.
Drugi momenat je primitivno. Amazonska
džungla je živi spomenik našim praistorijskim korenima, i veličina
i misterija amazonske šume me je fascinirala od malih nogu. Sa
oduševljenjem sam gutao stripove i filmove čiji su junaci rešavali
misterije drevnih južnoameričkih naroda i artefakata koje su
ostavili za sobom. Sa druge strane priča o Amazoniji je takođe
tragična. Od trenutka kada je evropski čovek nabasao na njena blaga
ona postaje induktor egzistencijalnog angsta, kako za ljude koji su
nekada živeli tamo, tako i za one koji danas tamo žive. Haos i
nasilje pristiglo sa španskim i portugalskim brodovima nije stalo ni
do danas, novi El Dorado su ogromni prirodni resursi koje ova šuma
nudi, bilo da je u pitanju kaučuk, biljke koje se koriste u
farmaceutskoj industriji ili drvo, ovaj region je poprište pravih
malih ratova koji se vode između susednih zemalja ili paravojnih
formacija unutar njih.
 |
| Nilbio Tores kao mladi Karamakate |
Postaje očigledno
kako na ovom mestu ekspresionizam i primitivno idu ruku pod ruku.
Naši najveći strahovi postaju oživljeni suprotstavljeni onom
prvobitnom. Dok Hercog prati jednog od španskih konkvistadora u
potrazi za El Doradom, koji lagano tone u ludilo ploveći rekom
Amazon, Čiro Gera, autor
“Zagrljaja zmije”
potpuno izokreće perspektivu stavljajući nas u kožu jednog od
indijanskih starosedelaca, šamana Karamakatea, poslednjeg pripadnika
svog plemena. Karamakate susreće dva čoveka koji će promeniti tok
njegovog života, u razmaku od 40 godina.
Prvi je Teodor
Kuh-Grinberg, nemački etnolog na osnovu čijih istraživačkih
dnevnika je napisan scenario za ovaj film. Filmski Teodor dolazi
smrtno bolestan kod Karamakatea koji mu otkriva da mu život može
spasiti samo legendarna biljka po imenu jakruna. Zajedno kreću u
potragu za jakrunom, ali i Karamakateovim izgubljenim plemenom.
Četrdeset godina kasnije, Karamakate je postao prazna ljuštura
čoveka koji je nekada bio - čulačakve,
usled događaja koje je proživeo sa Teodorom. Sada upoznaje
američkog botaničara Evana, čoveka koji nikada nije sanjao, i koji
je u Amazonu u potrazi za jakrunom. Karamakate u njemu vidi priliku
da dovrši put koji je počeo sa Teodorom.
 |
| Koh-Grinberg na svojoj drugoj ekspediciji 1911. godine |
Pričajući priču iz
Karamakateovog ugla, ovaj film na sjajan način prezentuje
revolucionarne ideje koju je izneo Klod Levi-Stros u svom delu
“Divlja misao” (La Pensée sauvage,1962.).
Pre Levi-Strosovih antropoloških istraživanja, bilo je uvreženo
mišljenje o primitivnom, prelogičkom stanju čoveka - poput onog
koje je zagovarao Lisjen Levi-Bril u svom radu “Primitivni
mentalitet” (La mentalité primitive,1922), prema kome je
primitivni um na nižem stupnju razvoja od “zapadnog”, logičkog
i spekulativnog.
Levi-Stros je izneo
tezu da ne postoji prelogički um, već samo um
homologan logičkom. Ukratko, to znači da u svesti i životu
primitivnog čoveka postoji red sličan logičkom, samo čulan i
nereflektovan. Za njega mitsko-magijska misao primitivnog čoveka se
ne razlikuje bitno od naučno-logičkog, niti je njen prethodnik, već
mit i magija formiraju sistem za sebe, sa metodima koji su različiti
od naučnih, ali imaju istu funkciju – objašnjenje i osmišljavanje
sveta.
 |
| Antonio Bolivar kao stari Karamakate |
Sjajno razumevajući ovaj
koncept Čiro Gera ga vešto koristi u narativu, predstavljaljući
nam na poetičan način svet mita i magije u odnosu na logičko-naučni
predstavljen u likovima naučnika koje Karamakate sreće. Gera ne
pridaje višu vrednost nijednom od ova dva načina sagledavanja
sveta, dok stavlja u fokus kategoriju koja nadilazi i jedan i drugi:
svi ljudi bez obzira na boju kože, religiju ili stepen tehnološkog
razvoja su uvek pokušavali istu stvar – da se zaštite od besmisla
života.
