FILM KAO POTRAGA ZA SAVRŠENOM SIMULACIJOM

Film je od samog svog početka bio potraga za nečim neuhvatljivim, bilo da je to prikazivanje fantastičnog ili dokumentovanje postojećeg, tako što je sledio umetnički impuls koji je doveo do stvaranja likovnog realizma. Šizma koja nastaje u periodu renesanse sa otkrićem perspektive deli likovnu umetnost na dve struje, prva koja teži da izrazi duhovnu realnost kroz simbolizam i druga koja teži da stvarnost zameni njenim umetničkim dvojnikom.

Otkriće i razvoj fotografije su bili prvi veliki korak ka ostvarivanju potpunog realizma, tehničke inovacije su otvorile potpuno nove horizonte i omogućili potpunu adekvaciju u skladištenju jednog trenutka iz stvarnosti na tvrdi medij. Film je dodao sledeći stepen likovnom oponašanju života kroz fotografsku sekvencu koja beleži pokret. Naravno, logičan sledeći korak je bilo dodavanje zvuka tom pokretu, a zatim i boje.

Andre Bazen (1918,-1958)

Andre Bazen je ovo nazivao mit totalnog filma, koncept koji izneo u svom članku za časopis Critque 1946. godine, a kod nas objavljenog u časopisu YU FILM početkom devedesetih godina prošlog veka. Za njega evolucija filma je “mit integralnog realizma, ponovnog stvaranja sveta u odnosu na stvarnost, stvaranje slike koja ne bi bila opterećena slobodom interpretacije umetnika ili nepovratnošću vremena.”

Andre Bazen je umro 1958. godine, tako da nije mogao da vidi nastavak ove priče, ali film je zaista nastavio da ide u pravcu koji je predvideo, digitalne kamere koje omogućuju snimak tako visokih rezolucija da mogu da registruju stvarnost vernije nego ljudsko oko, a zatim i na polju projekcije unapređivanje bioskopskog platna dodavanjem dimenzije dubine, a u nekim specijalizovanim bioskopima i dodavanjem taktilne ili olfaktorne dimenzije. Naravno, poenta svega ovoga je približavanje gledaoca filmskom iskustvu nerazlučivom od stvarnosti.

Scena iz filma "Pijev život"

Kao i sa svakim tehnološkim dostignućem, ekonomija je brža od umetnika. Kao što je u vremenu nastanku tonskog filma, svaki film obavezno morao imati muzičko-scensku tačku, ma koliko to apsurdno bilo, tako danas postoji trend da se treća dimenzija doda svakom filmu. U početku je to bilo podnošljivo, čak i filmove snimane u 3D bilo je moguće gledati bez naočara jer je treća dimenzija bila primetna samo u scenama u kojima je izražena perspektiva (čitaj: ako postoji objekat koji leti direktno ka gledaocu – kao neki apsurdni omaž Limijerovom “Ulasku voza u stanicu Siota”). Čak i tada je malo kinematografa imalo ideju šta da radi sa trećom dimenzijom, a na pamet mi pada jedino Ang Lijev “Pijev Život” (Life of Pi, 2012.).

Pošto nije dovoljno da dimenzija dubine bude implicirana, sledeći korak je bila real 3D tehologija koja je donela još jedan apsurd. Usled prirode funkcionisanja ljudskog oka, da bi imali osećaj dubine, moramo imati nekoliko referentnih tačaka, ono što se u likovnoj i filmskoj umetnosti naziva planovima. Tehnologija 3D snimanja i prikazivanja je na stepenu kada besprekorno funkcioniše kada postoji više planova, npr. u krupnim kadrovima i totalima, ili u scenama u kojima postoji kretanje po Z osi. Ali izgleda da se pojavila potreba da se opravda Real 3D nalepnica i u onih 80% scena koje nisu nijedna od navedenih, a koje obično čine meso filma.

Tako danas često vidimo forsiranje dodatnog plana u scenama u kojima to nema nikakvog smisla, npr. u scenama dijaloga koji se vode pored nekog plakara, koji je tek toliko bliže gledaocu da bi mu bio van fokusa. Ovo forsiranje kadra proizvodi realističan efekat, kada bi posmatrali tu scenu u kojoj dvoje ljudi vodi razgovor i da je taj plakar zaista tu, on bi nam bio van fokusa i smetao nam, zbog čega bi se verovatno pomerili da nam ništa ne bi žuljalo periferni vid. Gledajući 3D film, na žalost nemamo tu opciju, ali 3D naočare se moraju naplatiti...

Ovaj apsurdni momenat, koji predstavlja trenutno stanje (komercijalnog) filma sjajno ilustruje gore pomenutu disonancu između estetskog izraza filma i težnje za savršenom simulacijom trenutka kome nikada nismo prisustvovali. Kao i sa svakom drugom tehnološkom inovacijom u umetnosti, vremenom će ta senzacionalistička težnja ispariti i pojaviće se kinematografi koji će znati šta da rade sa novim mogućnostima filma. Do tada ćemo morati da trpimo stvari koje lete prema nama da bi nas podsetile zašto smo bioskopsku kartu platili dva puta više.