EPOPEJA DUGA DVE I PO DECENIJE

Čitati stripove nakon raspada Jugoslavije bilo je potpuno drugo iskustvo: prvo strip izdavaštvo je bilo gotovo izumrlo, a nepostojanje interneta je onemougćilo dolazak do informacija u vezi sa izdanjima, autorima ili barem čitaocima. Očigledno, usled sveopšte krize, to je bio najmanji problem većini ljudi, ali nekolicini nas je to bio jedan od izlaza iz svakodnevnog sivila. Usled toga formirala se mala komuna koja je pružala otpor svakodnevnici starim crno-belim izdanjima štampanim na novinskom papiru koja su čuvana kao najveće blago i korišćena u svrhe razmene.

Najveći deo ovog blaga činila su izdanja italijanskog Sergio Bonelli Editorea, preko kojih je većina ljudi ulazila u svet stripa. Zatim tu su bila Stripoteka i Politikin Zabavnik, za one malo prefinjenijeg ukusa, preko kojih smo bili u mogućnosti da se upoznamo sa klasičnim evropskim i američkim stripom. I naravno Alan Ford, koji je na ovim prostorima postao fenomen koji prevezilazi okvire stripa i koji čak ni postapokaliptična svakodnevnica nije mogla da uguši.

Nešto ređe su bile revije koje su objavlljivale nešto savremeniji američki mainstream strip poput Eks Almanaha ili Spunka, gde smo mogli da čitamo avanture Konana ili Spajdermena. I na kraju tu je bila potpuna egzotika poput hrvatskog Comicona koji je bio štampan u punom koloru na masnom papiru, ili izdavački poduhvati bez presedana poput Luxorovih izdanja iz sredine 90. godina prošlog veka.

S obzirom na činjenicu da je ono što smo znali o izdavačima i o autorima bilo striktno vezano za ono do čega smo mogli doći, tako je i otkriće novih stvari u koje bismo se zaljubili bivalo ljubomorno čuvano u našim stripskim jazbinama. U tom smislu, na mene je naročito formativno delovao jedan od nekolicine SuperStrip Maxija, preciznije broj dva, koji je bio ni manje, ni više, "posebni broj".

Originalno izdat 1989. godine, do mojih ruku je stigao nekoliko godina kasnije. Sem što je sadržao jednu od prvih i najboljih epizoda Alana Forda, u njemu sam našao neke stvari kakve do tada nikada nisam video i koje su me načisto oduvale. U ovom broju Maxija sam se prvi put susreo sa remek delom underground stripa Gilberta Šeltona "Braća Frek" (originalno, Freak Brothers), ali ono što me je zaista fasciniralo i zbog čega sam se vraćao ovom izdanju bili su "Star Slammersi"

Ovaj naslov kod nas i danas malo poznat, i bar koliko je meni poznato, nikada ponovo objavljen je grafička novela legende američkog stripa Volta Sajmonsona. Za one kojima ovo ime nije poznato, Sajmonson je na teritoriji Amerike radio sa gotovo svakim značajnijim izdavačem i dobio sve značajnije nagrade iz sveta stripa.

"Star Slammers" (iliti "Zvezdani udarači"), su prvobitno nastali 1972. godine kao njegov završni rad u Školi za dizajn na Roud Ajlendu. Ali verzija koja je mene uvukla u epski svet ove SF opere je nastala nešto kasnije, 1983. godine kao šesta po redu grafička novela koju je objavio Marvel Comics. Na žalost, ova verzija je kod nas objavljena u dva dela, što je bila uobičajena praksa za strip magazine tog vremena, a zbog ograničene dostupnosti izdanja ja ću ostati dugo vremena bez zaključnice priče koju sam pročitao bezbroj puta.

Kako je vreme prolazilo, razne životne stvari su gurnule Udarače u zaborav i tek mnogo godina kasnije me je na njih podsetio jedan od mojih omiljenih naslova iz Marvelovog filmskog univerzuma.

Hauard Čejkin je za Sajmonsonov rad rekao: "Volterov rad rad je oduvek bio jedinstven, pomalo odvaljen i čudan - senzibiliteta koji istovremeno unosi nemir i opušta - a svemu ovome je moguće naći koren u njegovom ličnom pogledu na svet." Jedan Marvelov serijal koji je ovaj autor obeležio verovatno više od bilo koga drugog je Tor, na kome je radio od 1983. do 1987. godine. 

Ali kada je 2011. godine svetlo dana ugledao Marvelov filmski "Tor" sa Kris Hemsvortom u naslovnoj ulozi, malo toga od Sajmonsonovog uticaja se moglo videti (iako je čak imao kameo u ovom filmu). Razumljivo, to su bili tek počeci ovog univerzuma, i nije tu bilo mnogo eksperimentisanja, bar dok su u rediteljskoj stolici bili Kenet Brana i Alan Tejlor, koji je režirao nastavak.

Ali onda se kormila dokopao reditelj na koga je Čejkinov citat jednako primenljiv kao i na Sajmonsona: Tajka Vaititi. Iako proslavljen svojim komedijama, već je u njima pokazao specifičan senzibilitet i autorski pečat koji je iz MCU-a izdvojio Tora i definisao mu karakter, kroz spoj neobičnih likova, dizajna over the top dizajna setova, odlične akcije i kvalitetnog humora. Ukratko, kao što je Sajmonson iz klasičnog superherojskog miljea isčupao Gromovnika, i lansirao ga u priče prepune svemirske fantazije i hirovitih likova, Vaititi to isto čini u filmskom univerzumu, u više navrata eksplicitno odajući omaž svom duhovnom prethodniku.

Šaroliki svet "Tor: Ragnaroka" (Thor: Ragnarok, 2017.) učinio je da poželim da osvežim neke od Sajmonsonovih klasičnih priča koje su nspirisale ovaj film i kroz taj proces podsetio sam priče čiji kraj ni nakon više od dvadeset godina nisam saznao. Upregao sam svoje resurse i dokopao se Marvelove šeste grafičke novele i...na moje totalno iznenađenje sve je izgledalo jednako spektakularno kao i kroz filter nostalgije.

Po mom skromnom mišljenju, Sajmonson ovde demonstrira vrhunac svog grafičkog izraza, koji nije dostigao ni u jednom svom komercijalnijem izdanju. Dizajn likova, vozila i arhitetkture, likovi veći od života koji kao da su ispali iz vesterna i narativ ratne priče uz dobru dozu melanholije podsetio me na neke mnogo slavnije serijale poput "Ratova zvezda" ili "Kauboj Bibop", samo na mnogo ograničenijem prostoru. A uvodna scena u kojoj Udarači ulaze u priču je nešto najepskije što se desilo na stranicama stripa.

Kada sam već stigao do ove tačke, red je da kažem nešto i o samoj grafičkoj noveli: ova saga prati troje plaćenika, ratne veterane Sferu i Džalaju i mladog i neiskusnog Itona. Oni putuju kroz svemir, iznajmljujući svoje usluge onome ko plati više, dok gomilaju oružje za konflikt za koji se spremaju.

Njih troje su pripadnici ratničke rase Zvezdanih udarača, gotovo istrebljene od strane Orionaca koji su ih lovili kao životinje. Kako se priča razvija bićemo upoznati sa korumpiranom politikom Orionaca i njihovim ciljevima, ali i sa legendarnim Srebrnim umom koji može da poveže sve preživele Udarače u svemiru, i predstavlja jedno od najjačih oružja kojim oni raspolažu.

Pre nego što spojlujem nešto, reći ću još samo da je lepota ove novele upravo u njenoj svedenosti, Sajmonson uspeva da pokaže mnogo koristeći veoma malo. On stvara svet čija je poetika upravo u minimalizmu, bez opterećujućeg world-buildinga i drugih stvari koje bi ugušile akciju. U tim prećutanim stvarima leži misterija ovog sveta. Ili bi ležala da priča nije proširena nekim drugim kraćim i dužim pričama, kojih na sreću nema previše i čije bih postojanje nastavio da ignorišem, jer smatram da narušavaju autarkičnost prve novele.

Ali ako ste baš radoznali, kompletne priče su objavljene u novom izdanju iz2015. godine, gde su sabrane na 300 strana i sa potpuno novim kolorom, koji moram da priznam, izgleda sasvim solidno. Bacite pogled, a ja ću se nadati izdanju originalne novele, ako je moguće sa crno belim tablama u budućnosti u kojoj će ovo Sajmonsonovo delo dobiti pažnju koju zaslužuje.