JEDAN LETNJI RANT: ČUDESNA ŽENA

Stiglo nam je još jedno leto i sa njim sve brojniji superherojski filmski naslovi. Ali dok se likovi i priče (koliko-toliko menjaju), jedna stvar ostaje konstantna: količina mržnje koja proprati svaku producentsku odluku u vezi sa pričom i likovima. Naravno, znam da su nekim ljudima neki likovi bitniji jer su odrastali uz priče o njim i da iz tog razloga emotivno reaguju na vesti da je sada njihov omiljeni lika žena, ima drugu boju kože ili je druge nacionalnosti – to je taj uobičajen ljudski strah od novog koji je u korenu svakog fašizma, ali on je jednostavno ljudski. Možemo se samo nadati da će jednog dana biti prevaziđen, ali ako je suditi po comment sekcijama na sajtovima sa filmskim vestima, taj dan neće doći skoro.

Idris Elba kao Hajmdal

Sa druge strane razumem da i producentskim kućama odgovara prašina koja se diže oko njihovih filmova, čak i kada je negativna, jer kako kažu “ne postoji loš publicitet”. Dok neki producenti to zloupotrebljavaju, drugi se zaista trude da unaprede kvalitet pripovedanja i da prodube likove. Fanovi baš i ne prave razliku, stvarajući tako circulus vitiosus u kome svaka njihova reakcija proizvodi novi set nebitnih izmena u novoj iteraciji njihovog omiljenog lika (“Bio je savršen, a sada ste ga upropastili!” - uvek iznova dok ne dođe nova izmena).

Tilda Svinton kao Drevni.

Da se podsetimo nekih čuvenijih momenata: Marvel je sa svojim stažom već uhodan u ovome i prilično neapologetski sprovodi revizije stripskog kanona, pa je tako skandinavski bog-čuvar Asgarda Hajmdal dobio tamnu boju kože (što je uznemirlilo arijevski deo publike), drevno mistično biće iz Doktor Strejndž kanona je postalo žena (što je uznemirilo muške šoviniste), nova MJ Spajdermen univerzuma je takođe tamnoputa (ko bi rekao da beli elitizam igra toliku ulogu u superherojskom fandomu?) Deni Rend u seriji “Čelična pesnica” nije dobio azijsko poreklo (što je uznemirilo...hm, ljude koji smatraju da samo azijci mogu ovladati borilačkim veštinama?) itd. Na kraju većina ovih izmena se svela na kozmetiku, bez ikakvog uticaja na narativ.

A na drugom kraju grada, DC još pravi svoje nesigurne korake u pokušajima da emulira uspeh Marvelovog filmskog univerzuma, i ovog leta se pojavila nova meta, jednako interesantna i muškim i ženskim šovinistima: “Čudesna Žena” (Wonder Woman, 2017.).

Poster filma "Čudesna Žena"

“Čudesna Žena” je monumentalno ostvarenje jer je prvi ženski stripski A-lister koji je dobio svoju filmsku interpretaciju. DC je imao izlet sa ženskim superherojem 2004. godine sa “Ženom-mačkom” (Catwoman) sa Hali Beri u glavnoj ulozi, ali ovaj lik nikada nije bio u prvoj klasi, a film ga je toliko distancirao od stripa da je glavni lik dobio potpuno novi identitet i nijedna referenca na Batman kanon iz koga je potekla nije načinjena. Dakle, Čudesna Žena je prvi pravi mainstream ženski superheroj na filmu. Samim tim je izvođenje fillma bilo izuzetno pipavo, ali DC je (za promenu) doneo neke dobre odluke.

Prva je odabir reditelja. DC je u rediteljsku stolicu stavio Peti Dženkins, koja ima iskustva sa ozbiljnim ženskim likovima koje je demonstrirala u “Monstrumu” (Monster, 2003.). Likovi amazonki deluju ozbiljno i uverljivo, uprkos traljavim dijalozima Alena Hajnberga, koji je svoj spisateljski staž gradio kroz TV sapunice tipa “Seks i grad” (Sex and the City) i “Uvod u anatomiju” (Gray's Anatomy). Mora se priznati da je Dženkinsova izvukla maksimum iz onoga sa čim je imala da radi. Takođe, film ima nekoliko duhovitih i ironičnih momenata u kojima je glavni muški lik stavljen u poziciju seksualnog objekta, koja je tradicionalno rezervisana za žene u ovom žanru, što je simpatičan detalj i lep komentar na stanje akcionog filma.

Druga dobra odluka je kasting Gal Gadot u naslovnu ulogu, koja nedostatak glumačkog iskustva nadoknađuje sjajnom harizmom i odličnom fizičkom pripremom koju demonstrira u odlično koreografisanim akcionim scenama.

Gal Gadot kao Dajana Prins.

Na žalost, pored svega navedenog, daleko od toga da je ovo odličan film, u najboljem sločaju dao bi mu prolaznu ocenu. A njegovi najveći problemi su strukturalne prirode. Daleko od toga da je narativni urnebes poput “Odreda otpisanih” (Suicide Squad, 2016.) ili “Zore pravednika” (Batman v Superman: Dawn of Justice, 2016.), ali jeste jedan od filmova kojima se može iseći pola sata materijala i time samo da dobije na kvalitetu. Narativ je bolno spor, i iako se neprestano dešava veliki broj stvari, one uglavnom nemaju uticaj na priču i ne usmeravaju radnju na bilo kakav način. Kako je ovo priča o transformaciji Dajane u Čudesnu Ženu, usled monotonog ritma priče nemamo osećaj klimaksa niti u jednom trenutku. Tako glavna linija pripovedanja funkcioniše u tehničkom smislu, ali ne kao gledalačko iskustvo. Uz malo bolju montažu ovo je mogao biti odličan film, dostojan svog monumentalnog statusa, ovako je samo najbolji film do sada u DC-jevom novom filmskom univerzumu (počev od “Čoveka od čelika” iz 2013.).

OK, pitate se sada, gde je ta kontroverza? Naravno da DC nije zaobišao gnev social justice warriora. Iako je Peti Dženkins u potpunosti ispoštovala feminističke korene ovog lika, koji je 70-ih godina prošlog veka bio toliko značajan za feminističku borbu da se našao na naslovnici čuvenog liberalno-feminističkog Ms. magazina, odmah su se mogle očekivati seksističke optužbe. I zaista, mnogo prašine se diglo jer je lanac bioskopa u Ostinu, Teksas najavio projekcije ovog filma ekskluzivno za žene. Ma koliko se trudio ne mogu razumeti ovu reakciju muškog dela publike, pogotovo jer je čitav poduhvat sjajan omaž značaju ovog lika u borbi za ženska prava.

Naslovnica Ms. magazina iz 1972. godine.

Bilo bi još lepo da se mržnja zadržala samo na seksističkim optužbama: Libanski zvaničnici su tražili zabranu prikazivanja ovog filma jer je glavna glumica Izraelka po poreklu, a u Americi Fox News je optužio autore filma da nisu dovoljno patriotski nastrojeni i da promovišu mržnju prema americi jer su zanemarili američke korene Čudesne Žene, pokazujući pri tome da zaista ne znaju šta ovaj lik predstavlja i kakva je njena priča.

Poenta cele priče je da je mržnja postala in, i više volimo da mrzimo stvari koje volimo nego da uživamo u prilici da konačno vidimo na velikom platnu junake uz koje smo odrastali. U prirodi pripovedanja je da se iznova pričaju iste priče, i većina ljudi ne uviđa da uvek sluša istu priču, a da se samo pripovedač menja. Ali u tome i jeste lepota, jer svaki dobar pripovedač će osvežiti i uneti nešto novo u priče koje već volimo. Pre nego što sledeći put odlučite da na Facebooku obznanite svetu kako je Holivud silovao vaše detinjstvo setite se ovoga, zatvorite Internet browser i podsetite se starih priča koje ste voleli kao klinci, ako već ne možete naći baš ništa što vam odgovara u moru materijala koji ispada iz holivudske fabrike.