SVE MOJE APOKALIPSE

Godina je 1959. Nalazimo se u kanadskoj provinciji Alberti na setu na kome se snima nova epizoda Diznijevog prirodnjačkog serijala "Bela divljina" (White Wilderness, 1958.). Nekolicina ljudi prenosi kaveze pune malih glodara prokrijumčarenih uz pomoć inuitske dece iz susedne provincije i transportovanih na ovo mesto. Kamere su postavljene tako da obuhvataju liticu koja natkriljuje masivnu ledenu reku. Mehanizam koji će sprovesti desetine glodara prema litici je postavljen i pomoćni radnici otvaraju kaveze na znak reditelja.


Oslobođeni leminzi započinju svoj posmrtni marš prateći stazu koja im je postavljena, uplašeni jurišajući prema litici jer nemaju drugog izbora. Dok se gomilaju na ivici reke, oni sa kraja nastavljaju da pokreću masu malih tela koja se kotrljajući stropoštava u ledenu vodu kanadske divljine. I tako smo prvi put dokumentovali legendarni fenomen samoubistva leminga.

*    *    *

Nekada davno u prošlom veku, pre interneta, mobilnih telefona, veštačkih inteligencija i sličnih izuma sutrašnjice, imali smo samo obećanje o čudima koje će doneti XXI vek. Naučnofantastični filmovi toga perioda kao da nisu imali svest o tome da je svet daleke budućnosti o kome govore na nekih desetak godina od nas, pa smo još uvek sredinom devedesetih imali filmove koji govore o futurističkom svetu 2000. godine.

Te vizije nisu uvek bile vizije progresa, kao što su nam "Bodljikava žica" (Barb Wire, 1996.) i "Bekstvo iz Los Anđelesa" (Escape from L.A., 1996.) predviđale, iako su možda preentuzijastično predvidele brzinu kojom će se desiti slom zapadne civilizacije. Ipak, nisu bili daleko od istine, jer je apokalipsa kucala na vrata sa dolaskom novog milenijuma.

Y2K bag je bio jedan od onih "you had to be there" momenata. Paranoja i panika u vezi sa njim je delovala nadrealno. Za one mlađe i one slabijeg pamćenja, reč je o bagu koji je bio upisan u hardver velikog broja računara na svetu. Ukratko, pošto su računari interno datume beležili u formatu koji je imao samo poslednje dve cifre za obeležavanje godine, ulazak u godinu 00 značio je reset datuma i potencijalni krah raznih sistema koji su se koristili u bankama, državnim institucijama i sl. Velike sume novca su uložene u ispravljanje problema, ali panika se ipak širila do te mere da su pojedinci podizali sav novac iz banaka i gomilali zalihe životnih namirnica. 

Daleko od toga da nije postojao potencijal da nastane haos zbog ovakvog previda, ali internet je bio u svojim povojima, pogotovo kod nas, tako da je u glavama većine ljudi koji nisu dovoljno razumeli šta se dešava cela ova ujdurma delovala kao neko mistično proročanstvo o kraju sveta. I tako smo dočekali ulazak u novi vek, kao da očekujemo neki veliki istorijski događaj. Svet sutrašnjice je delovao razočaravajuće, u smislu da se nije osetilo ništa. A još više razočarenja je stiglo kada smo otkrili da nismo ušli u novi vek, jer je računanje vremena krenulo od 1. godine, te da ćemo na budućnost čekati još godinu dana.

Postoji nešto primitivno i morbidno u nama što deluje kao da jedva čekamo neki veliki apokaliptični događaj, nekakav Sumrak bogova. Stoga smo narednih decenija pokušali da rebootujemo apokalipsu kroz nekolicinu kataklizmičkih predviđanja, valjda da bi ponovo proživeli onaj rush sa početka novog milenijuma. Ovi rebooti su prošli uglavnom nezapaženo, sem možda onog majanskog iz 2012. i tu i tamo ponekog pomračenja sunca.

 

Daleko od toga da nam je u svemu tome falilo apokaliptičnih događaja, ali krahovi berze, ratovi, bolesti i druge krize nisu imale draž za običnog čoveka, on bi hteo nešto divlje.

Little did we know, apokalipsa nam se sa ulaskom u drugu deceniju XXI veka uvukla u živote bez prorocanstva i pompe, u vidu jednog letećeg sisara sa dalekog orijenta. Od samog početka je bilo jasno da niko ne zna šta da radi, ali životi su nam bili izvrnuti naopačke u scenariju nalik onima koje možemo pročitati u prvih nekoliko minuta uvoda u bilo koji postapokaliptični film.

Priča o Supermenovom poreklu počinje sa krajem njegove rodne planete Kripton, i kao detetu koje je bilo uvereno u nepogrešivost nauke, taj momenat priče je uvek bio neuverljiv. Uvaženi naučnik Džor-el, otac Kal-ela, koji će postati Supermen, istupa pred vladajuću elitu Kriptona i pokušava da ih uveri o nadolazećem kraju, tvrdnja potkrepljena njegovim merenjima. Ali uzalud, paradoksalno, niko ne sluša čoveka od nauke, i svi sem jednoga kriptonijanca nestaju u katastrofi planetarnih razmera.

Paradox is the name of the game here, kako smo videli u našoj maloj apokalipsi. Kao što već rekao, od početka niko nije bio siguran u to šta će se desiti, ali svi smo znali da će biti veliko. Naučnici i medicinski radnici su upozoravali na opasnosti, ali krhki sistem napravljen da pumpa novac a ne da omogući dostojanstven život čoveku nije bio spreman na ono što dolazi. Oni koje smo odabrali da nas vode su se do poslednjeg trenutka nadali da će sve proći samo od sebe, a kada nije jednostavno su svalili krivicu na narod. A narod je to progutao, trpeo i radio vredno i marljivo da se vrati na status quo.

Zašto ovo pričam? Pa bili ste tu i sve ste to videli (kažem pod pretpostavkom da niste ovaj tekst iskopali nekako u dalekoj postapokaliptičnoj budućnosti). Pričam jer svaka dobra postapokaliptična priča mora imati onaj momenat o ponovnom osvajanju čovečnosti.

Jedan apokaliptični događaj poput globalne pandemije bi u nekoj priči bio idealan momenat za tako nešto. Zamislite prosečnog Džoa, zaglavljenog u ciklusu večnog grajnda, samo da bi plato stvari koje nije morao da kupi, kako suočen sa svojom beznačajnošću naspram nadolazećeg haosa otvara oči i po prvi put počinje da sluti da može da promeni svet na bolje. Videli smo da su naši stari načini destruktivni. Videli smo da su učinili našu porodicu i prijatelje ranjivima. Videli smo da su oni najslabiji životno ugroženi bez obzira na pol, boju kože ili religiozno opredeljenje. Zar to nije dovoljno da shvatimo koliko smo daleko od bilo čega što liči na humanizam?

 

Kako nas iskustvo uči, nije ni blizu dovoljno, na prve teškoće smo naleteli već kod pranja ruku i nošenja maski. Ipak, zatvaranje u karantin je imalo svojih čari, jer se gradska vreva smirila do granice u kojoj je bilo prijatno provoditi vreme napolju u šetnji, bar ono malo sati dok je dozvoljeno. Možda nije bilo humanizma, ali su se bar ptice i sitne životinje vratile u gradove.

Naravno, sada ćete misliti da naivno pomišljam da je apokalipsa, a možda čak i postapokalipsa prošla i da sada živimo u nekoj utopijskoj post-postapokalipsi. Možda nismo imali sreće da nam planeta eksplodira kao Kripton (bar za sada), ali daleko od toga da se sa Koronom završila ova saga. Nadošle su nam ekonomske krize, ratovi, protesti širom sveta, a nigde na vidiku nema svetla na kraju tunela. Ali možda nije problem u samoj razmeri događaja nego u načinu na koji je apokalipsa došla.

 

 

Nemački filozof Ernst Kasirer je govorio o tome da naš tehnološki i duhovni razvoj nisu proporcionalni. Iako smo kroz istoriju munjevito napredovali u tehničkom smislu, duhovno smo ostali oni mali pećinski ljudi koji drhte pred misterijom bogova i najviši značaj pridaju onome što ne razumeju. Pa tako nema ničega misterioznog u pandemijama virusa, krahovima berze, pokoljima i raznovrsnom nasilju, sve smo to već videli bezbroj puta. Ovoj apokalipsi je nedostajao onaj je ne sais quoi koju su imale Y2K i majansko proročanstvo.

Možda su oni leminzi sa početka priče videli smisao u celom tom ritualu u kome su učestvovali dok su proživljavali svoje poslednje trenutke. Ako smo u glavama i dalje samo primati, onda nije ništa neobično što smo tehnologiji i veštačkoj inteligenciji prepustili stvaralačke poslove, a za nas ostavili ono što bi mašina mogla da radi. A onda nije neobično ni što jedna obična apokalipsa nije dovoljna da na natera na to da se osvestimo dok marširamo prema litici. Dobra stvar u svemu tome je što ćemo još neko vreme imati onu priliku da povratimo čovečnost, bar oni koji prežive.